Свети Сава – Школска слава
И као што обично бива у животу, они мирни, тихи људи, који се не намећу својом сујетом, гласним говором и хвалисањем, често на крају покажу и докажу да су управо те и такве особине пут који води до великог, а у случају Саве Немањића, највећег могућег циља једног народа: до просвећености, високог степена културе, а то значи – до слободе.
Рођен 1175. у Расу, старој српској престоници, назван по рођењу – по многима најлепшим српским именом – Растко, у младости није волео да се „забавља с велможама и благородним јуношама“, тј. с младом властелом, својим вршњацима. А пошто су владарски синови у средњем веку имали само две могућности: да постану витезови и касније великаши, или да постану монаси, како би касније напредовали у црквеној хијерархији – Растко је изабрао ово друго, изабравши тако не само пут вере, већ и пут школе, просвете и културе.
— Каже наш Змај:
„Престо га је чеко – он га није хтео;
Он је нешто више духом заволео.“
„Ал’ та вера не сме да буде без вида;
Зато Свети Сава још и школе зида.“
Јер, треба знати, цркве и манастири су тад били оно што су данас школе, библиотеке, као и разне друге институције у којима се негују уметност и наука. Испоставило се, срећом по нас, да је изабрао не само овај други пут, пут просвете, већ и пут којим је, крчећи и стварајући га сам, повео Српство у правцу напретка – осамосталивши српску цркву (а без њене самосталности није се могао замислити напредак једне средњовековне државе). Одмах потом, приступио је дизању нивоа образовања самих калуђера, а у средњем веку јединих људи од којих се могло добити образовање. Дакле, Свети Сава на тај начин ствара и образовни кадар.
Према томе, природно је што централно место, када је реч о нашој просвети, заузима Свети Сава. Његов је рад утро пут култури немањићке државе, која је током тринаестог и четрнаестог века била на нивоу најпросвећенијих европских држава. Узмимо као пример нашу књижевност тога доба. (И ту је Свети Сава на почетку: његово Житије Св. Симеона прво је оригинално дело српске средњовековне књижевности.) А поготово сликарство, које нам је, између осталог, подарило и онај чувени портрет Светог Саве, који нас гледа са зида милешевске цркве, жив, као да се 27. јануара 1235. и није упокојио.
Савин живот, његов велики подухват и резултат – што га с правом чини централном личношћу српске културе – у два кратка стиха најлепше је и најпотпуније описао Васко Попа: „Путује без пута и пут се за њим рађа.“