Поезија
Моја омиљена серија је „Гром у јагоде“.
Уколико не желите некоме да објасните шта је именски предикат, немојте свој састав започети оваквом реченицом. Осим ако нисте ученик четвртог–петог основне. Дакле, оваквaј тип реченице, као почетак свог писменог задатка, један средњошколац треба да избегава. Исувише је обичан. Не обећава. Смешан је. Ево, и мене је мало блам.
Е сад, шта то беше „Гром у јагоде“? Култна серија. Снимана седамдесетих, говори о шездесетим. О београдским средњошколцима. Погледајте је једном. Јутјуб је чудо.
Елем, у једној од епизода, главни јунак, Бане Бумбар, удвара се некој девојци рецитујући стихове разних песника. (Између осталих, ту је и незаборавни Жак Превер.) Има успеха. Али не због тога што се то дешава шездесетих (и што је тад све било другачије, итд.), већ због тога што је то Поезија. А лепоти сви дугујемо, чак и они груби и неосетљиви људи (додао бих: у грубом и неосетљивом времену), како каже Андрић. Он такође каже да „највећи ефекат постиже се у поезији кад песник пође за руком да читаоца изненади нечим познатим“. Па тако и Бумбарово удварање има ефекта. Јер велика поезија (читај: лепота) нађе свој пут, као вода, као река понорница, незауставно, кроз пукотине, кроз стене.
Ево једног примера.
Седимо у кафићу. Нас неколико, мушкарци и жене. Поред нас неки клинци, средњошколци. Разговарају гласно (исувише гласно), а свака поштапалица им је брате или бураз, па брате, па бураз, па брате, па бураз… Неки из мог друштва се згражавају, неке жене колутају очима, врте главом. Потићу из времена кад је код младих у Новом Саду било неизбежно оно типично лиманско: гари. Па коментаришу како Нови Сад није више исти, како то није тај град, итд. У једном тренутку (у једном нестварном тренутку), један од клинаца (а пре тога каже: брате, слушај ово) изговара нешто што ремети тај незграпан бујук жужних поштапалица и што се претвара у јато изговорених речи. (Нисам у први мах чуо шта прича, ухватио сам само ритам реченица, који ми је и привукао пажњу.) Други клинац га моли да то понови („Ај понови, бураз, молим те!“), и мени се увећава ухо за тренутак.
Клинац (тихо, али не сувише):
Хиљаде и хиљаде година
Не би било довољно
Да се опише
Кратки секунд вечности
У коме си ме ти пољубила
У коме сам те ја пољубио
Једног зимског праскозорја
У парку Монсури у Паризу
У Паризу
На Земљи
На Земљи која је звезда
И више ничег није било: ни брате, ни бураз, ни ово-оно… Нико то није чуо сем мене, нажалост (и његовог друштва). Музика је била гласна, а ја сам случајно седео најближе омладини, па сам чуо. Хтео сам да кажем другу поред себе (нешто као гари, јеси л’ чуо ово?), али је једна другарица у трансу говорила како данашњи клинци ово, како оно… Узех само чашу и отпијох још један гутљај.
У част Преверу.
— Богдан Спасић, професор српског