Чудесно лето
Можда је једина предност филма у односу на књижевност то што глас наратора (тачније главног глумца који прича о својој прошлости) може бити праћен музиком. Међутим, ако се потрудимо (и бар мало слуха имамо), можемо чути, тј. замислити музику – и док читамо.
Напомена (тј. упутство): Током читања овог текста замишљати музику из серије „Гром у јагоде“.
Година 2000. Лето. Завршио сам средњу школу и уписао факултет. Почео да свирам у рок бенду. Свирали смо у Босни. Бенд се распао после жестоке свађе. Умало туча. Организован „нулти Егзит“ на кеју. Град пулсира. Улазим у нови бенд. (У коме ћу остати четири године.) Једва чекам студије књижевности, истовремено, једва чекам да се распуст „не заврши“. Селим се из Радничке на Грбавицу. Са хором путујем у Ниш. Све је у знаку председничких избора. У кафићу у коме проводим дане, мало-мало па се посвађају. Умало туча. Али, лето је. Нарочито за нас свршене средњошколце / будуће бруцоше. Све је динамично, не знам где да гледам. Глава ми ко сунцокрет. Било је то чудесно лето – почиње један Љосин роман.
Не. Није било чудесно. (Лето ко лето.) Сад је тек чудесно. И то је оно спасоносно. И зато – драги техничари друмског и ваздушног саобраћаја – све ће ово бити лепше него што јесте.
Јер, каже Арсен Дедић:
„Таквим сјајем може сјати
Оно што је прошлост сад
Што не може да се врати
Што је било ко зна кад“
А шта ако је већ сад све тако лепо? Како ли ће тек бити кад и у вашим ушима зазвирa мелодија из серије „Гром у јагоде“?
— Богдан Спасић, професор српског