Ни реч, ни стих, ни звук…

PočetnaБлогНи реч, ни стих, ни звук…
фебруар 10, 2026

Ни реч, ни стих, ни звук…

Класична подела уметности, као што је познато, подразумева: књижевност, музику, игру (плес), сликарство, вајарство и архитектуру. Дакле: шест врста уметности. Филм је, због тога, седма уметност (и представља спој претходних шест). Андрић је, колико се сећам, књижевност увек сматрао највећом, а на друго место ставио је музику.

Колико је ово вредновање тачно, не знам. Међутим, као и човек, и уметност (па самим тим и уметничка средства, алат уметника) сасвим сигурно има своја ограничења. Код највећих уметника, та немоћ свакако је оно што их највише боли. Јер Змај давно рече:

Док су у мени — песме су дивне,
кад их напишем — стихови само…

Јован Јовановић Змај

„Ал’ та вера не сме да буде без вида;
Зато Свети Сава још и школе зида.“

Али, ако бисмо уметност замислили као нешто што постоји мимо човека, нешто што му је пало с неба (а можда и јесте, јер они који су према њој равнодушни често уметничким душама говоре да живе с главом у облацима), онда та њена ограничења, кад је реч о човековим потребама, и нису нека нарочита ограничења. Што се каже: за кога је — добро је.
Међутим, колико год да су ограничења с којима се рве један стваралац узрок незадовољству, ипак, сама преданост уметничким делима која одликује појединце (и ствараоце и уживаоце) говори о значају те работе — на први поглед бесмислене (а често и на други, трећи…). Али, срећом, беспосличара и глуватора одувек је било довољно за настанак Културе. Чак и ако све ово сведемо само на пуку потребу за уживањем (нпр. у поезији), па тако интересовање за уметност учинимо још непотребнијим, ипак „та љубав без циља и без сутрадана“ одувек је неодољиво привлачила многе „облаке у панталонама“.

Ако ни због чега другог, уметност нам помаже, уз сва ограничења која и сама поседује — да превазиђемо сопствена. Па тако и књижевност, и поред оног Настасијевићевог признања — „ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза“ (данас сам са техничарима ваздушног саобраћаја анализирао управо „Тугу у камену“) — отвара врата у један језички простор који је, и поред све спутаности, у ствари, „бескрајни плави круг и у њему звезда“

— Богдан Спасић, професор српског језика

Previous

Успех нашег ученика Милана Мајсторовића

Next

Додела диплома и стихова