Непрочитано
22. септембра 2000. године покренута је иницијатива за смањење броја аутомобила на улицама, како би се смањио њихов штетан утицај на околину. Данас на свету постоји више од милијарду возила.
И најзад – стигосмо до краја. Или, боље речено, нацртасмо круг. Дакле, вратисмо се на почетак. Ако бисмо крај (сваки крај!) овако доживели, то онда значи да краја нема: постоји само почетак.
Јул месец – као неки вакуум, између краја и почетка. Тако га осећам. Ево баш сада, док седим у зборници Средње стручне школе у Новом Саду и куцам овај текст, не знајући заправо о чему бих писао. Несносна врућина истопила је сваку могућу идеју.
Јер, ово писање је, као и свака друга уметност (нећу обрисати ову претенциозност, колико год ми непријатно било – један ја!) – игра. Мање или више. Више, уколико се ради о импровизацији. Као сада, на пример. Забавно је, и није досадно, не знати којим ће нас смером мисли повести следећа реченица. И сами знате: спонтане журке – најлепше су. Неприпремљена познанства – оно што смо чекали читаву младост.
Такође, забавно је свирати неки инструмент на исти начин. Спонтано, дакле. То су најлепши моменти сваке свирке. (Иначе, ја сам и музичар. Дакле, не само писац, већ и музичар. Ценим да је сад и вама непријатно.)
Е сад, било како било, овај текст већ добија некакав облик. (Шта рекосте? Кад ће крај? Убијте ме ако знам. Што мене питате?) И то нас води ка последњим реченицама које назирем у магли мисли. И сад већ знам шта сам вам хтео рећи. Јер свака спонтаност, свака импровизација, јесте нешто што у нама чучи, можда одавно – као нека птица која у једном срећном тренутку излети из нас и обелодани се.
И зато, драги ђаци (ви који уживате у распусту и свакако не читате овај усамљени текст): у своје писмене задатке из српског унесите управо то – ту спонтаност која у ствари и није спонтаност, већ нешто што већ дуго чами у вама (а сазрело је као мисао, став) и чека да се најзад проспе на хартију младости, коју нико не може згужвати ни поцепати.
Ето.
— Богдан Спасић, професор српског