Пут – матуранти
Возиш. Сам си у колима. Прозор је отворен. Прамен на ветру. Ветар на уснама. Које се никада нису смејале овако.
Ретровизор ти се осмехује твојим сопственим осмехом. Лето се помаља. Рукама би га привукао.
А пред тобом пут.
Не само пут. Све је пред тобом.
У ствари, не постоји ни напред, ни назад, ни лево, ни десно. Постоји само: све.
Тако је када си млад. И када касно пролеће шуми у ваздуху, ушима и крви. А нарочито је тако када си матурант. И када се твоја фотографија смеши у мноштву слика матураната.
И питање је да ли ће икада више бити тако. Веруј да хоће.
Можда неће баш овако, можда ће срећа бити иста, можда већа, хоће сигурно… Али, пусти сад то.
Нема ничег лепшег од новог почетка. И то од почетка који почиње баш кад му је време.
И то је вероватно једини почетак за који не важи оно: „Сваки почетак је тежак.“
— Богдан Спасић, професор српског