У вашу част
Поштовани ученици,
Крај распуста је надохват руке, крај лета такође. Долази јесен.
Много пута – у литератури, на филму – овај део године описан је кроз падање још увек летњих киша, што се „слије у цветове агава“, као што је рекао један кантаутор. Дакле, кроз осећање сете. Међутим, што је човек старији, он постаје свестан, све више, да „ствари имају онакав облик какав им дадне наша душа“.
Шта то значи:
Пре неколико година, једна млада жена, моја другарица, била је у Сан Франциску, у Америци. Већина њених пријатеља завидела јој је, говорећи како ће пасти у депресију кад се врати у Нови Сад. А она је пак, по повратку, сва раздрагана, насмејана (сви је гледају с неверицом и као да су незадовољни) рекла да је током последње две недеље једва чекала да се врати, каже „ма већ ми је досадило“. Дакле, све зависи од карактера, од погледа на свет, на живот, а у овом вашем случају – на обавезе у школи. Јер нема ничег лепшег кад човек (млад човек нарочито) ужива у обавезама. Или, у случају одраслих, кад ужива у свом послу. Ради оно што воли, и још га плаћају за то! А кад човек ради оно што воли, то не значи да мора нужно да се бави оним ка чему је целог живота имао склоности. Не. То значи да је временом заволео посао који је научио да ради, у коме је добар, сви виде да је добар, и на крају почео у њему да ужива. И схватио да није погрешио, да је баш то његов позив.
А кад су у питању ученичке обавезе којима су све време окупирани, на срећу, прошаране су искреним пријатељствима, слагањем, неслагањем, свађама, мирењима – младошћу. А у младости (у животу уопште, а нарочито у младости), суочавање са новим почетком – лептири у стомаку, слатка нервоза, навикавање на новог себе у старом окружењу (јер се ђаци се мало промене током летњег распуста) – јесте нешто што у потпуности чини да заборавимо на јесен која долази, или, да је посматрамо као тачку са које хватамо залет пред трку – са самим собом. Да јесен посматрамо као још лепше и динамичније лето.
Све ово, дуплирано је кад су у питању ђаци прваци – пристижући средњошколци. Ако се нечег сетим из младости, то је први дан средње школе. Кад полазиш у први основне, још увек си недовољно свестан, кад полазиш на факултет, исувише свестан. Кад полазиш у средњу школу – то је права ствар.
И зато, ево једне у вашу част:
Добро дошли, ученици, и нови и стари,
Другачији, паметнији, бољи него лани –
Не оним јулским што све мање зари,
Већ летом свога живота обасјани.
— Богдан Спасић, професор српског