Ovde
Ko je čitao, ko nije, aj sad, nije bitno. I naslov je dovoljan. Dovoljan da se setim svog poslednjeg dana škole. Dolazi neka lokalna televizija, intervjuiše nas novopečene odrasle (Sloba je još na vlasti), voditeljka postavlja pitanja (Šta dalje, i tako to) i navrće sugestivno na odgovore koje očekuje (Treba otići, i tako to). Sećam se samo da sam rekao da ću studirati srpski. Znači, ja ispadam iz kombinacije.
I koliko god bilo interesantno čuti srpski na svakom koraku carske Vijene (bio, svirao, za naše), ta činjenica (eh, da je samo Beč u pitanju, ni po jada) ispuni čoveka jednom naročitom vrstom klonuća. Jednim defetizmom. A defetizam je gori od pesimizma. Jer kada kukaš, ti reaguješ (mučan si svima, ali reaguješ, živ si), a defetizam, tj. malodušnost, učini da okolini treba oporavak posle susreta (kamoli razgovora!) sa takvim nesrećnicima. E, već pomenuta činjenica (dakle „Seobe”) mene ponekad ispuni ovim jadom i bedom od osećanja. Jer, nažalost, ljudi „odlaze i odlaze … svi su pobegli na neko zabavnije mesto“. Ali optimista u meni oduvek je više voleo nastavak ovih stihova iz pesme „Amerika“ EKV-a:
I ako sam negde stigao bilo je iznutra,
U sebe, u sebe, u sebe, i nikako spolja…
…Tamo je cilj, tamo je put, tamo je znak,
Tamo je Amerika.
Ekatarina Velika – Amerika