Nepročitano
22. septembra 2000. godine pokrenuta je inicijativa za smanjenje broja automobila na ulicama, kako bi se smanjio njihov štetan uticaj na okolinu. Danas na svetu postoji više od milijardu vozila.
I najzad – stigosmo do kraja. Ili, bolje rečeno, nacrtasmo krug. Dakle, vratismo se na početak. Ako bismo kraj (svaki kraj!) ovako doživeli, to onda znači da kraja nema: postoji samo početak.
Jul mesec – kao neki vakuum, između kraja i početka. Tako ga osećam. Evo baš sada, dok sedim u zbornici Srednje stručne škole u Novom Sadu i kucam ovaj tekst, ne znajući zapravo o čemu bih pisao. Nesnosna vrelina istopila je svaku moguću ideju.
Jer, ovo pisanje je, kao i svaka druga umetnost (neću obrisati ovu pretencioznost, koliko god mi neprijatno bilo – jadan ja!) – igra. Manje ili više. Više, ukoliko se radi o improvizaciji. Kao sada, na primer. Zabavno je, i nije dosadno, ne znati kojim će nas smerom misli povesti sledeća rečenica. I sami znate: spontane žurke – najlepše su. Nepripremljena poznanstva – ono što smo čekali čitavu mladost.
Takođe, zabavno je svirati neki instrument na isti način. Spontano, dakle. To su najlepši momenti svake svirke. (Inače, ja sam i muzičar. Dakle, ne samo pisac, već i muzičar. Cenim da je sad i vama neprijatno.)
E sad, bilo kako bilo, ovaj tekst već dobija nekakav oblik. (Šta rekoste? Kad će kraj? Ubijte me ako znam. Što mene pitate?) I to nas vodi ka poslednjim rečenicama koje nazirem u magli misli. I sad već znam šta sam vam hteo reći. Jer svaka spontanost, svaka improvizacija, jeste nešto što u nama čuči, možda odavno – kao neka ptica koja u jednom srećnom trenutku izleti iz nas i obelodani se.
I zato, dragi đaci (vi koji uživate u raspustu i svakako ne čitate ovaj usamljeni tekst): u svoje pismene zadatke iz srpskog unesite upravo to – tu spontanost koja u stvari i nije spontanost, već nešto što već dugo čami u vama (a sazrelo je kao misao, stav) i čeka da se najzad prospe na hartiju mladosti, koju niko ne može zgužvati ni pocepati.
Eto.
-Bogdan Spasić, profesor srpskog