Овде
Ко је читао, ко није, а сад, није битно. Наслов је довољан. Довољан да се сетим свог последњег дана школе. Долази нека локална телевизија, интервјуише нас новопечене одрасле (Слоба је још на власти), водитељка поставља питања (Шта даље, и тако то) и наврће сугестивно на одговоре које очекује (Треба отићи, и тако то). Сећам се само да сам рекао да ћу студирати српски. Значи, ја испадам из комбинације.
И колико год било интересантно чути српски на сваком кораку царске Вијене (био, свирао, за наше), та чињеница (ех, да је само Беч у питању, ни по јада) испуни човека једном нарочитом врстом клонулости. Једним дефетизмом. А дефетизам је гори од песимизма. Јер када кукаш, ти реагујеш (мучан си свима, али реагујеш, жив си), а дефетизам, тј. малодушност, учини да околини треба опоравак после сусрета (камоли разговора!) са таквим несрећницима. Е, већ поменута чињеница (дакле „Сеобе“) мене понекад испуни овим јадом и бедом од осећања. Јер, нажалост, људи, одлазе и одлазе… сви су побегли на неко забавније место. Али оптимиста у мени одувек је више волео наставак ових стихова из песме „Америка“ ЕКВ-а:
Иако сам негде стигао било је изнутра,
У себе, у себе, у себе, и никако споља…
…Тамо је циљ, тамо је пут, тамо је знак,
Тамо је Америка.
Екатерина Велика – Америка
— Богдан Спасић, професор српског