Капија
Велик је списак недаћа у овом несрећном времену, на које смо се, као и на све друго, навикли. То су маске које нас јадне нервирају, гуше, излуђују. То су прање руку испуцалих од алкохола. То су свађе у вези са опозицијом, вакцинисати се или не вакцинисати се. Међутим, за оне који воле да путују, то је, пре свега, недостатак слободе кретања (читај: путовања). Али – не и по сопственој земљи. Е, ово место је кључно.
Следи једно сећање.
Једанаест увече. Нови Сад – полазна станица. Манастир Свети Архангели код Призрена – крајња станица. Кум и ја идемо на Косово и Метохију. Туристички. (Ово „туристички“ можда звучи мало неукусно.) Кум је пустио браду и смршао, па изгледа као испосник. У аутобусу свет углавном тих, смеран, близак цркви. Мој кум све ближи. Зато је и предложио ово путовање. Ја сам, као љубитељ историје, с нестрпљењем прихватио. А када смо се после три дана вратили, знао сам да ћу поново ићи.
Није то било путовање. Био је то један од оних делића живота којима је после немогуће наћи место на временској скали, одредити им датум и годину. Јер тај комадић искуства проспе свој титрај и унапред и уназад – и на прошлост и на будућност – и ти не знаш када је то било, а знаш да је било. Сетиш се само старог деде испред Патријаршије, да си неког у Великој Хочи питао да ли им је потребан наставник српског, да си упознао неког монаха који је родом са Лимана, да си авантуристички стопирао од Светих Архангела до Призрена без знања воде пута, да си у Богословији мајци купио икону Богородице, да те је ветар продувао на кули пред Газиместаном, да си бар десет пута кружио око Грачанице загледајући сваки камен… Да си занемео прошавши кроз капију Дечана. Није то било путовање.
Било је то остајање.
— Богдан Спасић, професор српског